VEST

ZVUK njegovog saksofona, setan i mek, nadglasava se sa vrevom Knez Mihailove ulice. Prolaznici koji zastanu i čuju Dušana Vukmirovića, dobro zapamte ovog momka. Nekoliko puta nedeljno svira na početku Kneza, dok u otvoren kofer za instrument pada bakšiš. Zaradi i po hiljadu-dve dinara za veče. Tako se izdržava. Niko od prolaznika i ne sluti da bi ovaj mladić na jesen, sa svojim saksofonom, starim skoro čitav vek, trebalo da otputuje u Ameriku, na Berkli, najprestižniji muzički univerzitet na svetu.
Dušan je jedini Srbin koji je ikada dobio stopostotnu stipendiju ove ugledne visoke škole. Ove godine, ovaj tek četiri dana punoletni Apatinac, našao se na spisku 20 Berklijevih stipendista, od 7.000 kandidata iz celog sveta, koji su konkurisali za sve instrumente i odseke.
I dalje nije siguran da će otputovati, jer osim školarine od 28.000 dolara, koja je plaćena, mora da skupi novac za kartu, plati stan, jede, makar malo prikrpi instrument... Samo laptop sa specijalnim softverima, koji svaki student Berklija mora da kupi, košta oko 3.000 dolara.
- Ne mogu da zamislim da ću stići do Amerike. Pa ja dalje od Bosne nigde nisam otišao - komentariše mladi saksofonista, učenik četvrtog razreda džez odseka Muzičke škole „Stanković“ u Beogradu. - Ne mogu da nabavim tolike pare. Jer, samo za početak - za kartu, laptop, stan i hranu prvog meseca, treba mi bar 6.000 dolara.
Iako deluje kao nemoguća misija, nešto u očima ovog momka govori
da će da uspe. Život ga je naučio, kako sam kaže, da se snađe. Preko noći, morao je da odraste.
- Nije mene tata nikada terao, ali znao sam da moram da mu pomognem. I on je muzičar. Imali smo „tezge“ po Apatinu i okolini. Bio sam klinac i teško mi je padalo da ostajem budan i sviram do pet ujutru, po zadimljenim kafanama, gledam pijane ljude, ali sam izdržao - bez imalo patetike priseća se Dušan. Kaže da je tati oslabilo srce i da više ne bi smeo da ide na „tezge“. Zasvira ponekad, tek da preživi, jer je nezaposlen. On ne može da mu pomogne.
Dušan živi u đačkom domu, gde je kao odličan učenik „Stankovića“ dobio mesto. Da mu nije toga, jer tu jede i spava za 4.000 dinara mesečno, kaže, ne bi ni mogao da se školuje u Beogradu. Kada ga pozovu iz nekog benda, ode na „tezgu“ i od toga se izdržava. Mada, priznaje, više voli da svira u Knez Mihailovoj.
- Izađem na čist vazduh. Sviram ono što volim, džez, i ujedno vežbam za školu - objašnjava. - Jer, iskreno, nemam gde. U školi možemo samo od osam do deset uveče, u domu tek kada cimeri odu iz sobe. Tako da sviram gde god stignem. Na velikom odmoru u školi, vikendom sednem u park...
I tako, dok oko njega promiču prolaznici, iz večeri u veče, Dušan svira na svom saksafonu i sanja da stigne do Berklija. Tamo su najbolji učitelji džeza, a on će...

ISTORIJA DUŠANOVOG SAKSOFONA
DUŠANOV instrument je izguljen, propao, pričvršćen gumicama i oprugama iz mašine za šivenje. Datira iz dvadeset i neke godine prošlog veka, a pravljen je, kaže, za potrebe nacističkog orkestra. Hitlerovi muzičari svirali su na njemu do kraja rata, a onda je završio u skladištu. Đorđe Told, Dušanov profesor saksofona iz Apatina, kupio ga je sedamdesetih godina, skoro kao staro gvožđe, negde u Hrvatskoj. Sredio ga i svirao na njemu tri decenije. Godinu pred penziju poklonio ga je Dušanu, svom najboljem učeniku.

AUDICIJA
DUŠAN je konkurisao za Berkli na audiciji koja je prošle jeseni organizovana u Beogradu. Gojko Damjanić, i sam đak Berklija, a danas zaposlen u njihovoj kancelariji za otkrivanje talenata, doveo je četvoročlanu komisiju u Beograd.
- Dopalo im se kako sviram saksofon, ali i to što se snalazim u svim vrstama muzike. Kao i to što, osim saksofona, sviram kontrabas, gitaru, klavir, bubnjeve i pevam - priseća se Dušan.

http://www.facebook.com/group.php?gid=346320611740&ref=mf